Bilo je vreme kada Dunav nije bio granica, već pravac. Kada se nizvodno nije išlo sporije nego drumom i kada putovanje nije značilo čekanje. U to vreme, prolazila je Raketa.
Nije to bila samo brza lađa. Bila je obećanje da ovaj deo zemlje nije zaboravljen, da nije na kraju sveta, već na njegovoj liniji kretanja. Da se do Tekije stiže zato što vredi stići, a ne zato što se tu mora stati.
Raketa nije nosila samo putnike. Nosila je ideju da budućnost može doći i rekom. Da Donji Milanovac, Tekija, Kladovo nisu fusnota, već tačke na mapi koje imaju smisla.
Država je tada, čudno za današnje pojmove, smatrala da ima obavezu da povezuje. Da put ne mora biti luksuz, već normalnost. Na tim sedištima sedeli su studenti, radnici, porodice. Niko nije putovao da bi se pokazao. Putovalo se jer je to bilo moguće. I jer je bilo dostojanstveno.
Danas, Dunav je i dalje tu. Širok, snažan, ravnodušan. Ali Rakete više nema. Nestala je tiho, kao što kod nas obično nestaju stvari koje su imale smisla. Ne zato što nisu radile, već zato što su tražile odluku, održavanje i odgovornost.
Svaka vlast je imala svoju šansu. Svaka svoje izgovore. Jednima je bilo preskupo, drugima neisplativo, trećima nepotrebno. A najčešće je bilo lakše pustiti da vreme pojede ono što se ne uklapa u kratke mandate i još kraće pamćenje.
Danas se o Raketi govori kao o nostalgiji. To je pogrešno. Raketa nije bila san. Bila je sistem. Funkcionisala je u zemlji koja je znala da infrastruktura nije luksuz, već kičma.
Možda se Raketa nikada neće vratiti. Možda i ne treba da se vrati ista. Ali ono što je predstavljala — ideja da se ovde dolazi, a ne odlazi — to je nešto što još uvek dugujemo ovom kraju.
Dunav pamti.
A mi biramo da li ćemo.
Kladovo danas 
Postavi komentar